Деца,Оса-Вељко Стефановић

Тесла, портрет међу маскама- Катариан Серафин

Деца- Јована Виторовић

Деца- Милица Вукићевић

“Деца”, Иво Андрић

   
У приповеци “Деца” проседи инжењер прича причу која је давно била,док је још био мали и открива нам болну истину о себи и свој деци овог света. Сећа се дана када је био приморан да против своје воље одлучи да ли ће бити на страни гонича или прогоњених истичући да и тада није могао да злоставља и гони слабије и немоћне. Желео је да буде храбар и цењен у очима својих другова и да равноправно са њима учествује у борби са њиховим противницима, а није могао као они да неког муче и ако могу да убију.

  Све се десило у предпролећно време,празно и суво доба када је грејало слабо мартовско сунце и није било ни купања ни санкања. Деца нису знала чиме да ублаже своју досаду и попуне своје слободно време. Незнајући шта да раде седели  су на огради и смишљали нове и чудне игре. Неке од тих игара су биле свирепе,наносиле су бол другој недужној деци из краја, што је оставило дубоке трагове у сећањима нашег приповедача. Као члан дружине, ишао је са њима чак и онда када је њихово понашање било нељудско. Сада као зрео човек и даље има горак укус у устима када прича о овом делу свог детинста и све то само због некадашњих другова и презира који је од њих добио само јер је био другачији од њих. Желео је да и он буде као остали дечаци из комшилука, да буде одан својим вођама, и увек спреман дауђе у жестоку борбу са дечацима из суседног насеља. Када је био позван у прву борбу био је почаствован и желео да се докаже пред свима. Његов статус је зависио од тога како ће се показати у тој борби. Напад на јеврејску децу, на врло свиреп начин унео је немир у његово срце. Тај велики и узбудљиви свет у коме се нашао био је страшан свет у коме се примају ударци, мрзи и ликује, пада и побеђује. Али наш приповедач колико год је желео да се уклопи и постане као други није могао да иде против самог себе, своје благе нарави и карактера. Није могао да удари преплашеног и повређеног дечака који је упао у замку његових разбеснелих другова. Осетио је сажаљење према њему и пустио га да побегне. Својим поступком је изазвао презир и подсмех својих другова и постао слабић у њихивим очима, али је сачувао своју душу, оно људско што га је чинили другачијим.
Иако је прошло много времена, у његовом срцу је остала дубоко урезана рана. Није могао да заборави лице избезумљеног јеврејског дечака. Годинама у назад препричава нам овај догађај, чиме нам шаље поруку да не следимо друге, већ мислимо својом главом и следимо оно што је добро у нама, да увек у својој души нађемо места за млађе и слабије, а осудимо оне који гоне и злостављају.

„СУМЊИВО ЛИЦЕ“, Бранислав Нушић
                                               

“Сумњиво лице” је сатирична комедија Бранислава Нушића у којој он исмева државне чиновнике и цели државни механизам. Радња се дешава  у малој варошици, где свако сваког зна и свако покушава да се избори за себе, у време династије Обреновића. Нушић је комад написао 1888. године, али по савету управника позоришта, комад је први пут изведен тек нешто касније, јер идеја о критиковању власти није била прихваћена. Први пут је приказана у Народном позоришту, у Београду,  29. маја  1923. године.

Ликови у комедији су умишљени, усмерени само на себе и своју корист, не поседују  моралне вредности које треба да красе једног човека, одговорност за своје поступке, бригу за друге, поштовање људи око себе, без обзира на њихов положај у друштву ... Свако се брине за свој положај и гледа како да напредује у служби. Капетан Јеротије је главни лик у комедији и представља уобичајеног представника власти. Нажалост, такви људи нису постојали само тада,  данас можемо видети људе сличне Јеротију. Кроз његов лик можемо да увидимо како  држава функционише, кога запошљава, кога награђује, а кога блати, само због декларативних вредности. Оданост династији, или човеку на власти, никад заправо није ни постојала, већ само жеља за богатством и моћи. Јеротије је неодговоран  и лажљив, воли да се бави туђим пословима и животима, као и да има моћ. Кукавица је, што даје ноту посебног хумора делу, као и  представи, јер га таосбина доводи у непријатне ситуације, попут сцене када „сумњивом  лицу“ читају писмо у ком је њих исмејала Марица. Не жели да остали виде какав је он заиста да не би покварио свој лажни углед. Глумац се потрудио да нам се допадне и да нас насмеје, али није приказао сатирични страну слике, каријеризам и користољубље огрнути незнањем. Крупан је, и пристојно је обучен, што нам одаје капетаново материјално стање, човека на високом положају, али, ако му се само смејемо са симпатијама,  комедија није извршила свој задатак. Он не би требало да буде превише допадљив.

Контраст Јеротију су Марица и Ђока који су млади, неискварени и заљубљени. Желе да живе свој живот, по својим правилима, да раде поштено и да им се родитељи не мешају у живот. Као што Јеротије представља власт, тако они осликавају частан народ. Кроз њих је Нушић хтео да покаже да има добрих и честих људи, тако да слика има своју светлу старну. Глумци који тумаче ова два лика нису на уверљив начин приказали ове ликове, јер су их јунаци који имају друге улоге, засенили.

Увод представља отварање писма, које мирише на промицле, које је Ђока послао Марици. Представа се наставља у истом тону,  стиже  шифровано писмо, које Вића доноси капетану. Они су га погрешно дешифровали и тиме почиње заплет комедије. Мислили су да у писму пише да је у варош дошло сумњиво лице са списима против династије. Њихов задатак је био да га ухапсе и да спасу државу.Ту наши јунаци добијају прилику да се покажу у правом светлу. Кулминација јесте хапшење сумњивог лица,  нада да ће чиновници и капетан Јеротије добити оно што желе. Ухапшеном лицу заплењују личне ствари, не знајући да је то лице заправо Маричин дечко, Ђока. Узимају му писмо, које му је је Марица послала, и схватају о коме је реч. Остају потпуно осрамоћени јер их је Марица на потпуно реалан начин описала. Расплет јесте обавештење из Министарства да је сумњиво лице ухапшено у другој варошици. Нушић је потпуно исмејао државну власт и исто тако је и осудио.   

                                                                      Милица Живановић 8/1
                                                                      Лука Михаиловић 8/1
                                                                      Тијана                      Нанушевски                      8/1

Милица, Лука и Тијана су зрело и на помало личан начин протумачили „Сумњиво лице“ трудећи се да из свог, савременог угла говоре о комедији. Показали су изузетну храброст заронивши у свевременост ликова и тематике.

Ноћ и магла- Вук Рашић

Сумњиво лице- Катарина Серафин